Sahranjivanje

Predstavlja obred koji povezuje svet živih i mrtvih, odnosno predaka i potomaka. Ovaj obred se dosta razlikuje ne samo među slovenskim narodima, već i među različitim krajevima iste države, ponekad čak i selima. On je takođe bio podložan velikim promenama tokom vremena.

Najstariji običaji potiču iz paganskog vremena. Tada se obred sahrane sastojao iz spaljivanja tela pokojnika, sakupljanja kostiju u zemljani sud i podizanja kurgana na vatrištu, tako što bi se tu nasipala zemlja. Spaljivanjem, smatralo se, pokojnik odlazi u raj, dok onoga koji biva zakopan izjedaju crvi, zmije i gmizavci, kojima se generalno pripisuju negativna svojstva, u ovom slučaju da mu ne dozvoljavaju da napusti ovaj svet. Takođe, poznat je i dosta star običaj građenja drvene grobnice ispod kurgana.

Pokojnici poput utopljenika kao i drugi kojima nije bilo moguće odrediti mesto počinka predstavljali su problem. Kako nad njima nije izvršen pravilan obred sahranjivanja njihove duše nisu mogle preći ka onostranom. Ostajali bi na zemlji, pretvarajući se u različita bića. Zato su postojali su posebni obredi koji su se ticali odbrane od takvih preobraćenih pokojnika. Umrli mladi momci ili devojke koji su se smatrali potencijalno opasnim, sahranjivali su se sa elementima svadbenog obreda.