Tisa

Poznata je kao vilinsko drvo. Narodna predanja kažu da se oko njega skupljaju i na njemu zadržavaju vile, kao i da tisa „raste samo na čistom mestu”. Kod Južnih i Zapadnih Slovena imala je ulogu sveobuhvatnog čuvara od čini i uroka, veštica i utvara, kao i zlih sila uopšte.

Zbog njegove zaštitne funkcije, od ovog drveta su sparavljane razne amajlije, ono je stavljano u odelo i u sanduke s odelom, od njega su sačinjavane kašike, korice za noževe, štapove, đerdane, muštikle itd. Ljudi su tisu nosili uz telo ispod odeće, grančice su uplitali u grive konja i ubacivali u rogove volova i krava (u prethodno probušene rupice). Devojke su takođe uvezivale komadiće tisovine u kosu. Tisom su se štitila i deca: osim što bi im komadić drveta ušivali u odeću ili kapu, od tisovine su pravljeni delovi kolevki ili krevetića.

U nekim južnoslovenskim krajevima, postoji poseban ritual posvećivanja tise, koji se naziva „dvorenje tise”. Povodom ovoga bi nevini momak i devojka čuvali komad tisovog drveta cele noći pored vatre, a u zoru bi momak opalio metak iz puške i viknuo: „Tisa je predvorena!”. Takva bi tisa imala posebnu moć.

Tisa je bila prisutna i u narodnoj medicini. Od njenog korena spravljan je lek protiv tuberkuloze, a kora skuvana u maslu, ako bi se uzimala 40 dana, lečila bi padavicu. Međutim, kod Zapadnih Slovena ona je ubrajana u opasne biljke: kaže se da je njena senka jako otrovna, pa stoga ispod nje ne treba spavati. Južni Sloveni verovali su da ne treba stavljati tisu na vatru, jer će čovek koji to učini umreti iste godine.