Dažbog

O ovom božanstvu doznajemo putem nekoliko istočnoslovenskih izvora. Najstariji ruski letopis „Povest minulih leta“ svedoči jedino da je knez Vladimir i Dažboga uvrstio među božanstva koja su bdila nad njegovim dvorom u Kijevu. Tek u kasnijem dopunjenju ovog letopisa, pod godinom 1114. nailazimo na prevod „Hronografije“ vizantijskog pisca Jovana Malale gde se helenski Helios, prevodi slovenskim imenom Dažbog, odnosno kako u delu imeđu ostalog stoji: „Сълньце цѣсарь, сынъ Свароговъ, еже есть Дажьбогъ…“ (Sunce car, sin Svarogov koji je Dažbog…). Poslednji srednjovekovni pisani izvor predstavlja ep „Slovo o Igorovom pohodu“ gde se Rusi pominju kao unuci ovog božanstva.

Pored ovih navoda postoji nekoliko zabeleški iz devetnaestog i početka dvadesetog veka. Tako dve pesme zapisane u Ukrajini spominju Dažboga, jedna kao onog koji pokreće dolazak proleća, druga, svadbena, kao boga kom se izjutra rano kneza-mladoženja obraća za povratak na pravi put. Uz to u Srbiji je zabeleženo nekoliko pripovetki koje spominju ličnost koja se može dovesti u vezu sa ovim božanstvom. Priča iz Mačve govori o Dabogu, caru na zemlji, predstavljajući ga kao suparnika nebeskog boga kom odlaze grešne duše sve dok ga ne porazi sin Božji. Potom, pripovetka o srebrnom caru, pokrovitelju rudnika iz Kučajne koji nosi naziv Dajbog. I na posletku ‘romi Dabo kao naziv za đavola u Vukovom rječniku.

Uz pisane izvore o nekadašnjoj slavi ovog božanstva svedoči i raširena toponimija kod mesta kao što su: Daczbogy, Daćbogi, Dajbog, Daybok. Isto tako beleže se i lična imena ili prezimena koja ukazuju na ovo božanstvo poput poljskog Daźbog ili ukrajinskog Dažbogovič.

Svi ovi izvori nam predočavaju značaj božanstva koje je po svoj prilici sveslovensko, premda na tragove njegovog čuvenja nailazimo kod različitih naroda, na širokom području. Iz više drukčijih oblika u kojima se samo ime beleži jasno uviđamo njegovo značenje, pa će Дажьбогъ predstavljati „davaoca bogatstva“, budući da prvi deo reči дажь- predstavlja zapovedni oblik glagola dati, daj u današnjem srpskom, dok nastavak -bog ovde nosi svoje arhaično značenje: bogatstvo, imućnost, sreća. Otkrivanje uloge koju je Dažbog imao u verovanjima Slovena predstavlja mnogo veći problem. Mišljenja naučnika su ovde u velikoj meri podeljena, jedni će naglasiti vezu sa Suncem i videti u njemu sunčanog boga pa čak i tragove praindoevropskog „Oca Nebo“ dok će drugi, oslanjajući se pretežno na savremeni srpski materijal, u Dažbogu videti izrazito htonično božanstvo i vladara onostranog.

Iako konačnog određenja nema, izjednačavanje Dažboga sa Suncem u prevodu „Hronografije“ ne može biti zanemareno. Srpski izvori, zapisani preko 750 godina kasnije teško da mogu biti jedina osnova za razumevanje ovog božanstva. Ipak, sama činjenica da izrazito htonska bića iz naših pripovetki nose ime istovetno pomenutom božanstvu mogu ukazivati da je Dažbog vremenom preobraćen u svoju suštu suprotnost, te da se nekadašnji svetlonosni darodavac nakon pokrštavanja počinje smatrati „zemaljskim bogom“, „proždiračem duša“ i „glavnim đavolom“. Istovremeno se može pretpostaviti da se Dažbog koristi kao pridev kojim se imenuju različita božanstva, ona koja daruju bogatstvom pod kojim smatramo sru. „събожеь“ i polj. „zboże“ - žito, dls. „zbóžo“ - blago(stoku) kao i gls. „zbože“ - sreću. Ovo poslednje ostaje očuvano i u gornjolužičkosrpskom uskliku: „Daj Bóh zbože!“.